Jesen 2021. godine doneće nam prve rezultate revolucionarnog pokušaja da se kontrolišu gromovi, i gromobrani opreme laserskom tehnologijom. Grom je, smatraju naučnici, moguće usmeriti na mesto na kojem neće izazvati štetu, čime bi se zaštitili ljudi i imovina u vremenu koje nam predstoji.
Ali, da li će čovek zaista moći da upravlja gromovima i koliko je savremena nauka sposobna da mu to omogući?
Za više objašnjenja krenimo na planinu Sentis, najvišu u Švajcarskim Alpima, koja se nalazi na oko sto kilometara istočno od Ciriha. Prepoznatljive konture vrhova na dve i po hiljade metara nadmorske visine Švajcarce asociraju na turizam i planinarenje, koje je ovde bilo popularno još u 19. veku. Sentis, međutim, često nije gostoljubiv, posebno tokom leta. Paralelno sa vrhuncem turističke sezone, u junu, julu i avgustu prisutan je i „špic“ sezone nepogoda, kada samo telekomunikacioni toranj na vrhu planine pogodi na stotine gromova.
Zbog svega navedenog, Sentis je izabran da bude mesto postavljanja prvog ozbiljnog laserskog gromobrana. Kažemo „ozbiljnog“, pošto je u poslednjoj deceniji bilo više pokušaja da se učini nešto slično, sa ograničenim dometima.
U Švajcarskom istraživanju ujedinjeni su moćni proizvodni, javni i naučni autoriteti. Proizvođač lasera je nemački Trumph, globalni lider u ovoj oblasti sa istorijom dugom čitav jedan vek. Vođa projekta je profesor Jean-Pierre Wolf i tim sa Univerziteta Ženeva, a tu su i Francuski nacionalni centar za naučna istraživanja (CNRS), konsultantska firma AMC, Švajcarski federalni institut za tehnologiju sa sedištem u Lozani, vazduhoplovno-kosmička kompanija ArianeGroup i Univerzitet primenjenih nauka i umetnosti Zapadna Švajcarska (HES-SO). Iza svega stoji Evropska unija, a projekat možete pronaći i pod nazivom Laserski gromobran (Laser Lightning Rod, LLR).
Cilj projekta je ispitivanje potpuno novog pristupa u funkcionisanju gromobrana. Ideja je da laser stvori kanal – traku kroz olujni oblak. Kad god se u oblaku dogodi električno pražnjenje, ono nema drugi put osim da se oslobodi kroz taj kanal, odnosno do unapred isplaniranog bezbednog mesta.
Teorijski, laser bi trebalo istovremeno da redukuje voltažu u opasnom oblaku, čime bi dodatno bila smanjena verovatnoća udara groma u okolnom području.
Razvoj samog laserskog sistema koštao je oko dva miliona evra, a rad na njemu trajao je četiri godine. U laserski gromobran ugrađen je jedan od najmoćnijih lasera na svetu u svojoj kategoriji, koji emituje hiljadu laserskih bljeskova u sekundi. Testiranja multiteravatnog lasera u laboratoriji obećavaju uspeh.
Dimenzije i težina lasera predstavljali su problem za transport. Uređaj dug devet metara i težak oko pet tona na vrh planine stigao je u maju 2021. godine u delovima, helikopterom i žičarom, a zatim je na licu mesta ponovo sklopljen i fiksiran na postojeći telekomunikacioni stub visok 120 metara. Poseban izazov je bilo bezbedno učvršćivanje strukture, na mestu gde udari vetra dostižu brzinu do 200 kilometara na sat. Proces montaže trajao je par nedelja i laser je uspešno pušten u rad. Na Sentisu se, na istom mestu, odranije nalazi najmodernija meteorološka stanica, koja će pomoći u obradi podataka.
Laser nije uključen sve vreme, nego samo kada se približe oblaci koji nagoveštavaju munje. Oko lasera se u to vreme uvodi zona zabranjenih letova prečnika pet kilometara. U ekstremno kratkom vremenskom periodu, jedan bljesak lasera na vrhuncu svoje moći identičan je energiji koju proizvedu sve nuklearne elektrane na svetu. Interesantno je da zbog snage on tada promeni i boju – iz crvene pređe u belu.
Veliki meteorološki eksperiment na Sentisu doprineće, kako očekuju autori, nastanku visokotehnoloških gromobrana sposobnih da zaštite vredne objekte, ali i prirodna bogatstva od štete koja se meri milijardama dolara u pojedinim delovima sveta. Veoma je teško klasičnom gromobranskom zaštitom sprečiti pojedine vrste oštećenja elektronike na kosmodromima, aerodromima, raketama i avionima, nuklearnim elektranama i sistemima za prenos električne energije, štete na neboderima i velikim šumskim kompleksima.
Tradicionalna zaštita pokriva ograničenu površinu terena na zemlji. Projekat na Sentisu trebalo bi da tu površinu značajno proširi, mada se još uvek ne zna tačno koliko.